Rafinisana so

Od samog početka industrijskog doba, kamena so koja se vadi iz rudnika i oko 90% morske soli koja se dobija isparavanjem morske vode se rafiniše i iz nje se otklanjaju takozvane hemijske nečistoće. To se uglavnom obavlja putem hemijskih procesa kroz koje se so na kraju svede isključivo na natrijum i na hlorid. Na sve važne minerale i mikronutrijente se gleda kao na „nečiste“ i oni se nažalost eliminišu iz soli. Tzv. ‘čisti natrijum hlorid’ koji preostane ne postoji nigde u prirodi i na nesreću, u tom obliku je otrovan za ljudsko telo.

Osim toga, aditivi koji se tokom hemijskih procesa „prečišćavanja i rafinisanja“ dodaju u so pojačavaju agresivna svojstva natrijum hlorida. Bolesti koje nastaju od preterane upotrebe joda imaju direktno veze sa količinom joda koji se dodaje kuhinjskoj soli kao aditiv.

Telo doživljava ‘hemijski prečišćenu i obogaćenu so’ kao agresivan otrov i pokušava da je se što pre otarasi. To izaziva neprestani stres i naprezanje u bubrezima, jetri i ostalim organima za izlučivanje. Danas se u skoro svima prerađevinama koje kupujemo upotrebljava upravo hemijski prečišćena so za konzervisanje hrane.

I tako, kada hrani koja je već slana dodamo još soli, naše telo dobije daleko više soli nego što je u stanju da eliminiše. U takvoj situaciji ono nastoji da izoluje prekomerne količine soli. U telu se molekuli vode grupišu da bi jonizovali natrijum hlorid i da bi ga razložili na natrijum i hlor sa ciljem da se neutrališe. Telo izvlači vodu iz ćelija i time neutrališe natrijum hlorid. Na taj način ono je primorano da žrtvuje dragocenu vodu da bi omogućilo da se taj proces ostvari.